Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić


Da pa­ra­fra­zi­ram Pe­ki­ća. Po­li­tič­ka isti­na ni­je ni­šta dru­go do iz­vo­dlji­va mo­guć­nost u ko­joj se is­po­lja­va na­ša sop­stve­na mje­ra ra­ci­o­na­li­zma, a ra­ci­o­na­li­zam je u fi­lo­zo­fi­ji po­li­ti­ke obič­na me­to­do­lo­gi­ja odr­ža­va­nja na vla­sti.
Sve je da­kle u va­ri­ja­ci­ja­ma i tu­ma­če­nji­ma. Ka­da ne­ko bjek­stvom iz par­ti­je osta­ne u par­la­men­tu kao ne­za­vi­sni po­sla­nik, on ima le­gi­ti­mi­tet da iz­gla­sa vla­di­ne pred­lo­ge za­ko­na. I to je, jel­te, u re­du. Ali, ka­da mi­ni­star sa te iste par­tij­ske li­ste, sa ko­je je bio i po­sla­nik, ode i po­sta­ne ne­za­vi­stan, vla­da ne­ma le­gi­ti­mi­tet, ka­žu ne­ki. Mo­žda ne­ma. Ali, gdje pi­še da ga skup­šti­na ima? Sa ne­za­vi­sni­ma. Ne­ko sa li­ste po­sta­ne ne­za­vi­stan ta­mo, a ne­ko ova­mo. Ne­ki bje­gu­nac ni­je bje­gu­nac, a ne­ko­ga tre­ba uhva­ti­ti. Ne­će bi­ti. Ni u prav­noj, ni u po­li­tič­koj, a naj­ma­nje u mo­ral­noj rav­ni. Ili ova­ko. Is­pa­de da ne­ma le­git­imi­te­ta, ta­mo gdje vi­še za­bo­li.
Či­nje­ni­ca da SDP sa­da mo­že da sru­ši Vla­du po­či­va na broj­ka­ma, ni­ka­ko na prin­ci­pu ko­ji ima ve­ze sa bje­gun­ci­ma. Kad već ne­ka bjek­stva le­gi­ti­mi­še taj isti par­la­ment, eks­ten­ziv­nim tu­ma­če­njem za­ko­na po ko­jem man­dat pri­pa­da po­sla­ni­ku, a mi­ni­star par­ti­ji. Ni­je ne­go.
****
Na ovom mje­stu na­ja­vio sam Bra­jo­vi­ćev od­la­zak iz SDP-a i to ni­je bi­lo mo­je do­bro an­ti­ci­pi­ra­nje, već pla­si­ra­nje ele­men­tar­ne po­li­tič­ke lo­gi­ke. Me­ni je ov­dje dru­go za­ni­mlji­vo. A to je ka­ko Mi­ćo iz­da Ran­ka? A ovaj se po­to­nji, za­ne­ma­ri­va­ju­ći ele­men­tar­nu isti­nu i pod­ra­zu­mje­va­ju­ću mo­ral­nost, ogri­je­ši o Bo­ga, ka­zav­ši ka­ko je Mi­ćo u pred­me­tu Mol­dav­ke sve ura­dio po za­ko­nu, a znao je kao i ja, da je po­či­nio još ne­ka­žnje­ni zlo­čin. Na Ran­ko­vu oda­nost, Mić­ko je od­go­vo­rio plat­for­mom 45 pre­ma 55 u po­dje­li funk­ci­ja. I ode Mi­ćo. A tek će Ran­ko. I za­što ovo pi­šem.Ne znam. Mo­žda za­to da bi Ivan u bu­du­ćim pro­jek­ci­ja­ma is­kal­ku­li­sao Mi­ćo­vu oso­bi­nu. Da zna da bu­de „za­hva­lan“. Ako me­ni ne vje­ru­je, ne­ka pi­ta Ran­ka.
***
Sje­dio je is­pod zvje­zda­nog, ve­drog ne­ba. Gle­dao je mi­li­o­ne (da li?) svje­tlu­ca­vih, uda­lje­nih su­na­ca ko­ja su tre­pe­ri­la ti­ho ne že­le­ći da mu re­me­te ti­ši­nu ko­ja je po­ma­ga­la nje­go­voj za­mi­šlje­no­sti. Još je u osnov­noj ško­li učio, ili je ne­gdje pro­či­tao, da ono na ne­bu što tre­pe­ri je­su uda­lje­na sun­ca, a osta­lo što vi­di, a ne žmir­ka su pla­ne­te. Ni­je bio sum­nji­čav i vje­ro­vao je sve što mu lju­di ka­žu, što ču­je ili pro­či­ta. Ili mu se či­ni­lo da vje­ru­je. Raz­log ne­po­vjer­lji­vo­sti ni­je se ti­cao nje­go­vog sta­va o po­vje­re­nju. Umor od ži­vo­ta li­šio ga je sna­ge ko­ju pod­ra­zu­mi­je­va sva­ko pre­i­spi­ti­va­nje. O bi­lo če­mu. Pa i o zve­zda­nom ne­bu. Tan­ki, du­gi pr­sti u na­stav­ku ša­ke pro­ša­ra­ne sta­rač­kim pje­ga­ma ne­mir­no su se po­i­gra­va­li sa ci­ga­re­tom, vjer­nim pra­ti­o­cem u sa­ti­ma osa­me. Sve što ga je okru­ži­va­lo, vra­ća­lo ga je, na­mjer­no u pro­šlost. U njoj je tra­žio smi­sao tre­nut­ka. Ono što se ni­je de­si­lo ili što će usli­je­di­ti, ni­je za­o­ku­plja­lo nje­go­vu pa­žnju. Ži­vio je pro­šlost u tre­nu­ci­ma ko­je sa­da pro­ži­vlja­va. Imao je iz­du­že­no li­ce na ko­jem se is­pod ko­že na­sta­nio umor, ko­ji je iz­bi­jao na po­vr­ši­nu, čak vi­dljiv na ja­go­di­ca­ma. Ri­jet­ke, si­je­de ko­se, po­gu­re­nog sta­sa i sku­plje­nih ra­me­na, li­čio je na čo­vje­ka ko­ji vi­še ne ra­ču­na na se­be. Znao je da bu­de mr­zo­vo­ljan i taj osje­ćaj u se­bi ni­kad ni­je vo­lio. Pre­zi­rao je mr­zo­vo­lju. Imao je obi­čaj da se po­ne­kad i po­vje­ri pri­ja­te­lji­ma go­vo­re­ći da ne­ma pra­va da une­sre­ću­je one ko­ji ga vo­le, okri­vlju­ju­ći za­to, za­ra­znost sop­stve­ne zlo­vo­lje. Ni­je o to­me raz­mi­šljao ve­če­ras, sje­de­ći is­pod zve­zda­nog ne­ba. A ni­je, da mu iskre te mr­zo­vo­lje ni­je­su iz­bi­ja­le iz oči­ju ko­je su pod­u­pi­ra­li pod­oč­nja­ci ro­đe­ni u be­sa­nim, če­sto pi­ja­nim no­ći­ma, u go­di­na­ma ko­je su pro­šle.
Ustao je tro­mo sa sto­li­ce. Ba­cio je po­gled ka go­re. Na­mje­ran. U na­di da se ve­če­ras ne vra­ti u pro­šlost, znao je da ga ona če­ka sju­tra.
(Autor je advo­kat)